Ekofeministička ideologija Petre Keli

Monday, August 13th, 2012

U spomen Petre Keli

prof. dr Darko Nadić

vanredni profesor Fakulteta političkih nauka

Univerzitet u Beogradu

Mr Vojin Vidanović

asistent Fakulteta političkih nauka

Univerzitet u Beogradu

EKOFEMINISTIČKA IDEOLOGIJA PETRE KELI

 

Petra Keli (1947-1992) je ostala zabeležena u istoriji kao jedna od istinskih ikona modernog nemačkog i evropskog ekološkog pokreta. Spajajući ideje feminizma, mira, nenasilja, ekologije (zaštite životne sredine) i socijalne pravde uspela je da pomiri ove naizgled suprotstavljene ideje i da ih spoji u jednu specifičnu vrstu ideologije koja je bila ideja vodilja nemačke partije Zeleni sve do sredine devedestih godina prošlog veka. Ovde nije reč o eklektičkoj vrsti ideologije, prostom spajanju ideja u jednu politički funkcionalnu celinu, već o ideologiji koja se zasniva na shvatanju da nuklearno doba, političke, socijalne, rodne, klasne i sve druge razlike jesu nešto što koči čovečanstvo u njegovom stvarnom napretku. Istovremeno, Petra Keli je pokazala da istinski feminizam ne mora biti nešto što je opskurno ili nešto što je politički nekorektno. Moderni feminizam, onako kako ga je Petra Keli propagirala, usklađen sa ekološkom političkom idejom, idejom mira, nenasilja, antinuklearnom politikom i idejom direktne demokratije, predstavlja ideologiju koja po svom političkom radikalizmu i po svojoj snažnoj kritici kapitalističkog društva stoji uz bok sa ekologizmom. „Kasandra nuklearne apokalipse”, “Ulrika Majnhof osamdesetih“, je i pored svih svojih zasluga za formiranje nemačkih Zelenih, nažalost ostala zaboravljena u političkoj misli i političkoj praksi ove partije.

 

Ključne reči: ekofemizam, nenasilje, socijalna pravda, ekologija, ideologija

Priča o Petri Keli (Petra Kelly) je priča o jednoj politici, utopiji koja je mogla da postane stvarnost.  To je ujedno i priča o jednom političkom nasleđu koje skoro trideset godina kasnije ima šansu da ponovo izađe na javnu scenu koja je zasićena praznim obećanjima koja su odavno demistifikovana. Ime Petre Keli se neizostavno vezuje za početak priče o Zelenima, ekologizmu, političkom aktivizmu zelene boje. Međutim, svako izlaganje biografije Petre Keli rizikuje da skrene u patetiku gde se obično Kelijeva predstavlja kao žrtva sistema, politike i političkih prijatelja i saradnika. Bez sumnje, ona je to zaista i bila. Pitanje koje mi želimo u ovom radu da pokrenemo jeste kakva je to zapravo bila politička misao Petre Keli i koje su njene vrednosti danas. Od njene smrti svet je doziveo dramatične promene i zato drugo pitanje koje nam se nameće jeste da li njene ideje imaju toliko smisla kao što su nekada imale, da li ih je vreme pregazilo ili su one danas aktuelnije nego što su nekada bile.

Petra Keli je svojim životom predstavljala od početka specifičnu kontradiktornost. Rođena u Nemačkoj, u mestu Ginzburgu, odakle je rodom bio i ratni zločinac Jozef Mengele, Keli je nosila sa sobom neopravdani moralni teret odgovornosti posleratne generacije Nemaca, ali školovanje u Americi je doprinelo da taj teret ne postane pretnja, već jedna vrsta motiva u političkoj borbi. Zato je kao svoje najveće dostignuće smatrala to što je dovela „građansku neposlušnost u Nemačku“.[1]

Zajednička karakteristika njenih političkih stavova i političkog angažmana jeste da je ona bila jedan od kreatora praktičnog političkog ekologizma u Nemačkoj. Ekologizam[2] se može posmatrati kao jedna nova ideologija koja se predstavlja kao kompletan razlaz od tradicionalnih političkih ideologija kao što su konzervativizam, socijalizam, liberalizam i anarhizam. Ekologizam zato nalazi svoje teorijsko i ideološko uporište upravo u ekološkoj političkoj teoriji. Ona je ekologizmu potrebna kako bi on osmislio ne samo razlaz sa dosadašnjim ideologijama već i obezbedio sopstvenu ideološku konstrukciju. Ekologizam, shvaćen kao ideologija predstavlja naučnu i političku kritiku savremenih političkih, ekonomskih i socijalnih dešavanja. Pri tome, ekologizam pruža rešenja za nov način organizovanja modernih društava: “Ekologizam zastupa da održivu i ispunjavajuću egzistenciju  pretpostavlja radikalna promena našeg odnosa prema prirodi i našeg načina društvenog i političkog života.” [3]

Upravo u tom ekologizmu Kelijeva je našla utočište za svoje osnovne političke ideje: feminizam, zaštita životne sredine, borba za mir, socijalna pravda, borba protiv siromaštva i nejednakosti, antinuklerna politika. Svoje političke ideje je vezala za partiju Zelene. Zeleni su se na političkoj sceni pojavili kao specifičan nemački fenomen. U svojim ranim definicijama, sebe su opisivali kao “levo orijentisanu, radikalno-ekologis-ičku partiju koja je i glavna snaga u nemačkom mirovnom pokretu”,dnosno Zeleni su trebali da budu “institucionalizovani izraz novog nemačkog demokratskog socijalnog pokreta”.[4] Stvoreni na heterogenim političkim ciljevima i sa unutrašnjom rastućom suprotnošću, koje su ti ciljevi i stvarali, Zeleni su sebe uspeli da predstave domaćoj i svetskoj javnosti kao skup ujedinjenih grupa okrenutih protiv razvijenog industrijskog društva. Jednom reči, Zeleni su trebali da budu “buntovnici protiv sistema”,[5] a ujedno i da zastupaju prave interese naroda. Smisao politizacije svojih ideja, i njihovog umetanja u jednu političku stranku Kelijeva je videla kroz smisao onoga što je ona podrazumevala pod politikom i pod pravom ulogom političke stranke:“Po mom mišljenju, svrha politike i političkih stranaka je da ustanu za slabe, za one koji nemaju lobi ili druga sredstva vršenja uticaja… vidim svoj politički rad kao vršenje dužnosti za i sa ljudima.”[6]

U takvo shvatanje politike ona je pokušala da uključi svoje feminističke poglede. Njeni feministički stavovi su veoma bliski klasičnom feminizmu i ekofeminizmu, ali naravno tu postoji više proširenja. Ona feminizam nije povezivala samo sa ekologijom, odnosno stanjem životne sredine, već i sa problemima siromaštva, socijalne bede, nuklearne katastrofe, mira i nenasilja itd.

“…kada pokušavamo da oslobodimo svet opresivnih stvari kao što su nuklearna, hemijska, ikonvencionalna oružja, ili siromaštvo, seksizma i rasizma, može nam pomoći da pogledamo njihovo strukturalno podupiranje. Ovo je sistem patrijarhata koji se nalazi u svim sistemima, bilo da s u kapitalistički ili državno-socijalistički. Patrijarhat je sistem muške dominacije, preovladava i ukapitalističkim i socijalističkim zemljama, koji je supresivan prema ženama i restriktivan prema muškarcima. Patrijarhat je hijerarhijski sistem u kojem muškarci imaju više vrednosti i društvene i ekonomske moći. Pod njim žene pate i od opresivnih struktura i pojedinačnih ljudi. To se pokazuje u svim oblastima naših života, utiče na političke i ekonomske strukture, naš rad, naš dom, kao i naše lične odnose….”[7]

Smatramo da ekofeminizam Petre Keli nije bio klasični ekofeminizam. Na primer, kako ističe Hejvud, suština ekofeminizma bi se isticala u sledećem: “Ideja po kojoj je priroda resurs koji treba eksploatisati ili sila koju treba ukrotiti u većoj je suprotnosti sa ženama, nego sa muškarcima, zato što one uviđaju da priroda deluje u njima i kroz njih i intuitivno osećaju da lično ispunjenje potiče od delovanja u skladu sa prirodom, umesto delovanja protiv nje. Zato se zbacivanjem patrijarhata najavljuje uspostavljanje potpunog novog odnosa između ljudskog društva i sveta prirode.”[8]

Ono što je Kelijeva uvidela jeste da je suština patrijarhata mnogo šira, tako da borba protiv patrijarhata obuhvata pre svega borbu protiv autoriteta i hijerarhije koja vlada u društvu. Ta hijerarhija nije samo zastupljena u porodici, već i u političkim odnosima koji se baziraju na dominaciji. U tom smislu ekofeminizam kao politička ideologija kod Petre Keli ima više pojavnih oblika. Jedan je borba za globalni mir i razoružanje, gde je ona pozivala na odbacivanje rata kao političkog istrumenta; radikalno razoružanje; uklanjanje stranih vojnih baza; zamena vojne odbrane u civilnu socijalnu odbranu; ukidanje vojnih saveza; ukidanje proizvodnje, testiranja, prodaje, i upotrebe nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja; ukidanje svetske trgovine oružjem, kao i transformacija vojne industrije i budžeta u korist socijalnih i ekonomskih potreba.

“…Mir ima široko značenje, verujem, za sve nas ovde. To znači daleko više od odsustva oružja za masovno uništenje, ili odsustvo razmišljanja vojnog bloka. Mir je takođe pozitivno spoljne i unutrašnje stanje u kojem su ljudi slobodni, u kome ljudi nisu eksploatisani, i žive tako da oni mogu narasti do svog punog potencijala… Ne može biti mira ako postoji socijalna nepravda i suzbijanje ljudskih prava, jer su spoljni i unutrašnji mir nerazdvojni. Mir ima šire značenje za nas. To nije samo odsustvo masovnog uništenja, već pozitivno unutrašnje i spoljašnje stanje u kojem su ljudi slobodnitako da mogu da dostignu svoj puni potencijal…Verujemo u preduzimanje unilateralnih koraka ne samo u raspuštanju vojnih blokova moći, već i u raspuštanju vojska i otarašenja “odvraćanja” razmišljanja. I u tom okviru mira mi takođe verujemo u civilno zasnovanu odbranu – socijalnu odbranu”[9]

Drugi cilj njene ekofeminističke ideologije jeste borba za globalnu ekonomsku pravdu, ona apeluje na bogate industrijalizovane zemlje da ograniče svoju potrošnju globalnih resursa, da zaustave izvoz opasnih tehnologija; kao i da prestanu da koriste superiornu ekonomsku moć na podređenima i eksploatišu manje povoljne ili nesimpatične narode. U tom cilju, ona podstiče ekonomsku decentralizaciju “monolitnog načina” proizvodnje i tehnologije predstavljenu “vojno-industrijskim kompleksom”

“Začaranih krugova je mnogo: u stvari, siromašni hrane bogate ; u stvari, bogati žive od siromašnih zemalja koje eksploatišu! Ironično, konvencionalna strategija razvojnih agencija u mnogim vladama – da se podstakne veći izvoz – samo čini stvari još gorim. Povećanje izvoza iz zemalja Trećeg sveta samo koristi međunarodnom agrobiznisu koji dominira u poljoprivrednoj proizvodnji zemalja Trećeg sveta i održava velike zemljoposednike. Ali to neće ishraniti gladne Afrikance. Pitanje: “Šta mogu siromašne zemlje da učine da bi se osamostalile?” zahteva malu, ali kritičnu promenu za “Šta mogu bogate zemlje da učine da postanu samodovoljne?” (International Herald Tribune, 19. jula, 1985) Postoji toliko mnogo mitova o gladi u svetu, mitova koji nas se direktno tiču.Nejednaka distribucija hrane se može opisati kao svetski kanibalizam! Zapravo ne postoji takva stvar kao što je glad u svetu, već samo glad pojedinih oblasti i određene društvene grupe.Ukupni raspoloživi resursi hrane u svetu bi bili savršeno adekvatni da hrane sve pravilno ako bi samo bili pravilno raspodeljeni.”[10]

Treći cilj je borba za globalna ljudska prava i zahte za poštovanje univerzalnih standarda- ne samo osuđivanje prekršaja neprijatelja, bez obaziranja na one od saveznika; slobodu neslaganja za sve; kraj muške dominacije i utvrđivanje ženske moći; prestanak suzbijanja starosedelačkih naroda i etničkih manjina; prestanak invazija i okupacija (npr. Tibet) i brigu o deci, starima, i bolesnima.

Četvrta dimenzija ekofeminističke ideologije Petre Keli je zaštita biosfere, odnosno  “Zeleno društvo.” Da bismo zaštitili biosferu i njene stanovnike, ona poziva na kraj nuklearne tehnologije (“Ne još Černobila!”); zabranu deponovanja toksičnog otpada (“Imperijalizam smeća”); kraj komercijalnog uništavanja prašuma; i zabranu svih drugih praksi i tehnologija koje prete da unište kapacitet planetarnog održavanja života. Umesto svega toga, ona poziva na stvaranje “meke” energije i drugih tehnologija, kao i za čišćenje, restauraciju, reciklažu, i dostojanstveno očuvanje. Ona apeluje na stvaranje “globalne kulture ekološke odgovornosti” i uspostavljanje “obavezujućih principa koji regulišu ekološke odnose među svim zemljama”. Za globalno rešavanje problema saradnje, ona poziva na kombinaciju zahteva odozdo i odgovornost odozgo koje će doneti dobrobit svih. Ona apeluje na solidarnost i učešće naroda preko nacionalnih granica i preko svih navedenih problematičnih oblasti. Na ovaj način ljudi mogu naterati vlade da usvoje politiku koja odgovara na globalne potrebe i insistiraju na promeni.

“Zeleno društvo za koje se zalažemo zasniva se na ekološkim principima, koji mogu da posreduju u odnosu čovečanstva sa prirodom. To znači pre svega potraga za mekim i decentralizovanim energetskim sistemom, za meke, decentralizovane tehnologije, kao i za metode istinske ko-odlučnosti i samoopredeljenja udaljavanja od monolitnog načina proizvodnje i monolitne tehnologije. Ovo ima veze sa zatrovanom hranom i gladi u svetu. U ovom trenutku, pet stotina najvećih industrijskih korporacija kontroliše gotovo trilion dolara korporativne imovine u Sjedinjenim Američkim Državama.Šest stotina najvećih multinacionalnih korporacija će kontrolisati preko 40 posto planetarne proizvodnje do kraja ove decenije. Sve ovo ima veze sa zatrovanom hranom i gladi u svetu.”[11]

Preduslov za Zeleno društvo, kako je isticala Kelijeva jesu prihvatanje štednje i postmaterijalističkih vrednosti, a na političkoj osnovi to je participativna, neposredna demokratija. Ideologija “postmaterijalističkih vrednosti”, koja je u sebe uključivala i pitanja  kao što je i ekologija, odnosno zaštite životne sredine, bila je zasnovana uglavnom anti-ekonomski, direktno protiv kvantitativnog ekonomskog razvoja. Ona je trebalo da zameni ideologiju potrošnje radi potrošnje. Pitanja poput ekonomskog i industrijskog razvoja i fizičke sigurnosti više nisu mogla da budu dominantna pitanja niti u običnom niti u akademskom životu. Uzroke treba tražiti u činjenici da su šezdesete i sedamdesete godine prošlog veka, u zemljama Zapadne Evrope, bile obeležene snažnim industrijskim razvojem. Istovremeno, snažan industrijski razvoj i visok nivo životnog standarda nije bio praćen humanizacijom industrijskog i društvenog života, niti su životni standard i kupovna moć stanovništva  bili dovoljni činioci za zadovoljavanje ličnosti. [12]

“Demokratski i bez nasilja moramo da promenimo i transformišemo društvo od same osnove i kroz celu njenu strukturu i obrazac motivacije. To znači, pre svega, promenu nas samih, našeg ponašanja i naše potrošačke navike u društvima zapadnjačkog ekonomskog rasta. Možemo početi smanjivanjem potrošnje robe na Zapadu do te mere da ne pružamo tržište za veliki biznis. Mi možemo da smanjimo potrošnju robe do mesta gde ćemo koristiti samo svoj deo svetskih resursa, a ne ono što pripada nekome drugom. Ovo je samo jedan mali aspekt nenasilja u svakodnevnom životu i krajnja lične nesaradnja sa korumpirananim praksama. Verujem da će one koji imaju veru da preduzmu ove korake pronaći nove dimenzije života.Stvarna opasnost, kao i potencijalna rešenja, nisu “tamo negde”. Oba leže u nama i preuzimanje odgovornosti za naše lično ponašanje je praktično jedina stvar na ovom svetu nad kojom imamo sto posto kontrole”.[13]

Pitanje zaštite životne sredine, štednje resursa i antinuklearna politika jeste po Kelijevoj pitanje sopstvenih političkih vrednosti i sopstvenog političkog identiteta, ali ujedno razaranje prirode jeste i razaranje suštine čoveka.

“Kad god mi oštećujemo životnu sredinu, moramo shvatiti da oštećujemo sami sebe. Zelena politika se razlikuje od svih drugih oblika politika, jer priznaje složenost te mreže života. Moramo da ponovo otkrijemo naše korene i naše istorije i da učimo od onih kultura koji su više u harmoniji sa njihovom okolinom nego što smo mi ikada bili. Tokom mnogo godina mi smo nas postavili da kontrolišemo, dominiramo, i eksploatišemo planetu”.[14]

Neposredna (direktna) demokratija jeste i politički princip ali i način organizovanja i sprovođenja “Zelene” politike. Keli je u toj ideji videla suštinu prave demokratije, gde promene potiču “odozdo” i sa ciljem stvaranja boljitka onima koji su upravo na dnu postojeće hijerhijske društvene lestvice. Oslobađanje od birokratije, državne, vojne, političke i poslovne. Oslobađanje od onih snaga koje stvaraju hijerhiju i koje koriste autoritete kao sredstvo političke i ekonomske represije.

“ Zelena politika je zasnovana na direktnoj demokratiji – naši napori su usmereni ka redefinisanju i reorganizaciji društvene moći tako da se ona kreće odozdo nagore. Mi zahtevamo decentralizaciju društvene moći i uvećavanje slobode i samopredeljenje pojedinaca, zajednica, i društava. To znači oduzeti moć iz ruku centralizovane birokratije – posebno vojno-industrijskog kompleksa – i osposobljavati ljude na lokalnom nivou. To isto znači preskočiti nacionalnegranice i ideologije i izgraditi savez sa ostalima koji će raditi za mir i ekologiju. To znači oduzeti moć iz ruku države i vlade i dati je sve manjim i manjim oblicima organizacije. U ekonomiji neposredna demokratija znači sistem proizvodnje koji uvećava radničko samoupravljanje a umanjuje kontrolu od strane korporacija i vlade”[15]

Istovremeno, Kelijeva je uvidela i neke funkcije koje mogu da ograničavaju neposrednu demokratiju

“Participativna demokratija ne sme da postane nova formula za demagogiju, za zloupotrebu masovne vlasti, za taktiku. Ona ne može da znači međusobno povređivanje samo zato što postoji neslaganje. Uvek mora biti mesta u Zelenoj politici za toleranciju, za prihvatanje međusobnih stavova i gledišta, kao što uvek mora biti mesta da se postupa u skladu sa našom savesti u nekim pitanjima kao što su pitanje abortusa. Živeti naše vrednosti je ono na čemu se zasniva cela Zelena politika.” [16]

I na kraju, peta dimenzija ekofeminističke ideologije Petre Keli jeste “antipolitika” i “antipartija”. Antipolitika jeste pojam koji se koliko god se vezuje za nju vezuje se i za nemačke Zelene.

“To je moć nenasilne promene i nenasilne transformacije, moć koja je zajednička za sve, da se koristi od strane svih i za sve. “Moć nad” treba da bude zamenjena “zajedničkom vlasti” od strane “moći koje rade stvari”, otkrivanjem sopstvene snage za razliku od pasivnog primanja moći sprovedene od strane drugih, često u naše ime. To nije moć dominacije – nije moć koja teroriše ili ugnjetava – već moć nenasilne promene.Mađarski pisac Đerđ Konrad izrazio je to još bolje sa svojim terminom, “anti-politika”,” moralna sila anti-politike nastoji da dovede politiku na svoje mesto i da osigura da ona tu i ostane, nikad prekoračavajući njegovu pravilnu funkciju odbrane i prerade morala igre u civilnom društvu. Anti-politika je etos civilnog društva, i civilno društvo je anti-teza vojnih društva”.[17]

Nemački Zeleni su sebe definisali kao alternativu tradicionalnimpartijama, novi oblik političkog organizovanja koji je zasnovan na shvatanju nove koncepcije života – ekologiji, nenasilju, demokratiji i jednakosti polova. Celokupna partijska ideologija u prvom programu Zelenih, takozvanom “Bundesprogramu”, je bila utemeljena na holističkom pristupu – zaštita životne sredine je povezana sa socijalnom politikom, socijalna politika sa zdravstvenom i obrazovnom politikom, a sve to zajedno sa ekonomskom politikom, tako da je stvoren zaokružen sistem vrednosti, pogleda i stavova. Ekološka politika, kao niz stavova Zelenih o zaštiti života i životne sredine, je radikalna i demokratska – ona je inspirisala anti-kapitalizam i anti-tehnokratizam, ali je pri tome podsticala demokratiju kroz učestvovanje većine stanovništva u donošenju političkih odluka. Upravo ovaj moment bio je odlučujući za tadašnju poziciju Zelenih. Oni postaju “ekologistička” partija koja ideju zaštite životne sredine vezuje ne samo kroz borbu protiv nuz-proizvoda modernog kapitalizma, kao što je to potrošačko društvo i izrazita degradacija životne sredine, već i kroz borbu za ideje neposredne demokratije, prava na demonstracije, građansku neposlušnost i nenasilne oblike otpora državnoj vlasti i državnim projektima koji mogu imati negativne posledice po stanovništvo, demokratiju i životnu sredinu.[18] Onako kako ju je Petra Keli zamislila i osnovala nemački Zeleni su trebali da budu “anitpartija”, nešto sasvim različito od klasičnih partija koje su poslovale u Nemačkoj. Klasična podela na “levo” i “desno” nije bilo nešto što je odgovaralo Zelenima.

“Mi smo alternativa tradicionalnim partijama. Izrasli smo iz koalicije alternativnih grupa i partija. Mi osećamo solidarnost sa svima onima koji su postali aktivni u novom demokratskom pokretu: grupama za zaštitu života i prirode, ekološkim grupama, organizacijama građanske inicijative, radničkim pokretima, organizacijama Hrišćanske inicijative, mirovnim pokretima, pokretima za ženska prava, grupama za prava Trećeg sveta.”[19]

Taj alternativni pristup je na neki način održavao avangardnost Zelenih, njihovu beskompromisnost i posvećenu političku angažovanost, uz specifično distanciranje od ostalih na nemačkoj političkoj sceni.

“Mi nismo ni levo ni desno, mi smo ispred svih njih. Ako to znači: dati odgovore na prava civilizacijska pitanja i definisati ih bez zvaničnih ideoloških predrasuda, onda morate prevazići tradicionalnu levo-desno podelu, to je onda u redu. Na drugi način, to je besmislena i prilično smešna definicija”[20]

U tom kontekstu antipartija jeste termin koji je stvorila Petra Keli, i pod kojim je ona podrazumevala

“…stranku koja je u stanju da bira između morala i snage, koja koristi kreativno građansku neposlušnost u borbi protiv svakog oblika represije, koja kombinuje bujnu maštu sa efikasnom metodom rada, i koja priznaje vezu između svetskog mira i mira svakog pojedinca. I antipartijske partije ne vrše vlast u starom autoritarnog smislu, one pokušavaju da transformišu vlast kako bi se omogućilo ljudima da ostvare samoopredeljenje u njihovim životima.”[21]

S druge strane, termin antipartija, onako kako ga je ona zamislila značio je ne samo ideološko distanciranje od klasičnih partija već i distanciranje od klasičnih parlamentarnih političkih ciljeva. Zeleni su trebali da budu polu pokret i polu partija, a samo pitanje o koga su se lomila koplja u Zelenima, da li sarađivati sa Socijaldemokratskom partijom ili ne, kod Kelijeve nije bilo nedoumica. Iako nije direktno odbacivala saradnju sa SPD-om ona je ipak prefirarala saradnju sa organizacijama poput Amnesty International i Greenpeace.

…”Parlament nije cilj, već deo strategije za radikalne političke promene…onog dana kad Zeleni počnu da šalju ministre u Bon, to neće biti Zeleni koje sam ja želela…”[22]

Istorija nemačkih Zelenih je i deo političke istorije Petre Keli. Razočarana sukobima frakcija unutar partije i porazom svoje ideje unutar partije, ona je videla i poraz anti-institucionalne suštine ekofeminizma i ekologizma za koji se zalagala. U svom “Otvorenom pismu Zelenima” istakla je sledeće:

“Zeleni, osnovani kao neka vrsta anti-partijske partije, su se pretvorili u stranku opsednutu sa moći, u “mrtvo dosadnu Nemačku partiju”, kao što je Jozef Bojs tako dostojno rekao neposredno pre nego što je umro…To svakako ima malo veze sa uspešnom neposrednom demokratijom. Treba samo da pogledate liste govornika na partijskim kongresima i sastancima delegata da otkrijete da se malo promena dešava u redovima Zelenih i da ima malo znakova feminističke, maštovite, i brižne partije. Tako su Zeleni, prvobitno namereni da transformišu snage odozdo, u međuvremenu postali žrtve snaga odozgo.[23]

Da je danas živa pitanje je kako bi se Petra Keli odnosila prema novim problemima savremene civilizacije. Da li bi opravdavala vojne intervencije u ime „ljudskih prava“ i „širenja demokratije“? Da li bi podržala vojne intervencije NATO-a i učešće nemačkih vojnih snaga u njima? Verovatno ne bi. Pacifizam je bio suviše jak pojam u njenom političkom rečniku. Još jednom ću istaknuti jednu njenu misao o miru i nenasilju koja potkrepljuje ta moja nagađanja.

„Nenasilje je jače od nasilja…Sredstva i ciljevi moraju biti paralelni. Ne možete doći do mirnog cilja sa nasilnim sredstvima i ne možete dostići pravedan cilj sa nepravednim sredstvima”.[24]

Zato bi Petra Keli verovatno, danas, bila predvodnik svih onih potlačenih i marginalizovanih, opljačkanih i nezaposlenih, bez obzira na pol, religiju, naciju i rasu. Snaga njenog shvatanja ekofeminizma i njene praktične nenasilne antipolitike proizilazi upravo iz činjenice da je Kelijeva više govorila o nadi, moralu i pravdi a manje o polovima, postepeno shvatajući da i ekofeminizam počinje da gubi smisao u svetu u kome se dešavaju intenzivne promene koje će kasnije političari i sociolozi definisati kao “globalizacija”. Zato je taj njen iskorak iz ekofeminizma u jednu novu ideologiju (koju sama nije definisala) bio normalan. Pitanje dominacije jednog pola nad drugim jeste samo posledica onoga protiv čega se ona borila a to je hijerhija koja je opresivna i genocidna kako prema ženi tako i prema radniku, kako prema siromašnima tako i prema onima koji su bili žrtve ekološkog holokausta kakav je bio Černobil. Zato je pitanje pravde kod nje postajalo univerzalno i centralno a feminizam se kretao ka periferiji.

U političkom smislu Kelijeva je bila žrtva bezskrupoloznih političkih ambicija Joške Fišera,  i shvatajući da gubi svoju bitku unutar Zelenih rekla je sledeće:

“Ispada da me je to što sam osnovala Zelene i bila osam godina član parlamenta učinilo usamljenom osobom. Odbila sam da igram taktičke igre da budem dogmatski levičarski “Fundi”ili pro-socijaldemokratski konzervativni zeleni “Realo”, pa čak i posrednički “Centralo”- zato što sam osećala da sva ta ograničenja moraju biti prevaziđena ako imamo nameru da stvorimo nenasilno, feminističko, ekološko alternativno društvo…”[25]

I kao što to sa pravom ističe Rut Bevan, da je kojim slučajem Kelijeva prihvatila moć koju sa sobom nosi klasična politika, verovatno bi izgubila svoju sopstvenu ličnu moć da misli slobodno i da još slobodnije izražava svoja politička uverenja, jednom rečju postala bi apologeta vlasti.

Danas, 2011. godine, da je živa, Kelijeva verovatno ne bi kampovala u akcijama “Okupirajmo Wall street” širom Evrope i Amerike, ali bi sigurno održala govor iz koga bi smo mogli nešto da naučimo. Tada bi verovatno njene ideje koje je utkala u početke nemačkih Zelenih ponovo dobile smisao i aktuelnost koju zaslužuju.

Literatura

Bevan Ruth A., Petra Kelly: The Other Green, New Political Science, Volume 23, Number 2, 2001.

Die Grünen, Das Bundesprogramm, Bonn, Die Grünen, 1980

Dobson Andrew, Green Political Thought, 3rd edition, Routledge, London, 2005.

Hejvud Endrju, Političke ideologije, Zavod za udžbenike  i nastavna sredstva, Beograd, 2005.

Hockenos Paul, Joschka Fischer and the Making of the Berlin Republic. An Alternative History of Postwar Germany, OxfordUniversity Press, Oxford, 2008.

Kelly Petra, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001.

Kelly Petra, Thinking Green!, Parallax Press, Berkeley, 1994.

Lippelt Helmut, The German Case: Die Grunen Short History – Basic Ideas, (http://www.globalgreens.info/literature/maier/westerneurope.html)

Mewes Horst, The West German Green Party, New German Critique, Winter 1983, Issue 28

Nadić Darko, Ekologizam i ekološke stranke, Službeni glasnik, Beograd, 2007.

Nadić Darko, Partije Zelenih u Evropi, Beograd, 2005.

 

 

Prof. Darko Nadić, PhD

Associate Professor of Faculty of Political Sciences

Universityof Belgrade

 

Vojin Vidanović, assistant MSC

Professor assistant of Faculty of Political Sciences

Universityof Belgrade

 

ECOFEMINIST IDEOLOGY OF PETRA KELLY

PetraKelly(1947-1992)has remained recorded in history as one of the true icons of modern German and European environmental movement. Combining the ideas of feminism, peace, nonviolence, ecology (environmental protection) and social justice, she has managed to reconcile these seemingly opposing ideas and merge them into one specific type of ideology that was the guiding idea of ​​the German Green Party until the mid-nineties of the last century. This is not the case of an eclectic kind of ideology, the simple merging of ideas into a single functional unit policy, but of an ideology that is based on the notion that the nuclear age, political, social, gender, class and other differences are something that inhibits humanity in its real progress. At the same time, Petra Kelly has shown that true feminism is not necessarily something that is obscure or something that is politically incorrect. Modern feminism, as it was propagated by Petra Kelly, in compliance with environmental political idea, the idea of ​​peace, nonviolence, anti-nuclear policy and the idea of direct democracy, represents an ideology that by its political radicalism and its strong criticism of capitalist society stands side by side with ecologism.. “Cassandra of the nuclear apocalypse,” “The Ulrike Meinhof of the eighties”, in spite of all her accomplishments for the formation of the German Greens, unfortunately, remained forgotten in the political thought and political practice of the party.

Key words: ekofeminism, nonviolence, social justice, ecology, ideology


[1] Ruth A. Bevan, PetraKelly: The Other Green, New Political Science, Volume 23, Number 2, 2001. str. 158

[2] Videti opširnije: Darko Nadić, Ekologizam i ekološke stranke, Službeni glasnik, Beograd, 2007. str.

[3] Andrew Dobson, GreenPoliticalThought, 3rd edition, Routledge, London, 2005. str. 2

[4] Horst Mewes, The West German Green Party, New German Critique, Winter 1983, Issue 28, str. 51

[5] Darko Nadić, Ekologizam i ekološke stranke, Službeni glasnik, Beograd, 2007. str.14

[6] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001., str. 125

[7] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001. str. 24

[8] Endru Hejvud, Političke ideologije, Zavod za udžbenike  i nastavna sredstva, Beograd, 2005. str. 303

[9] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001., str. 29; str. 64-65

[10] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001., str. 48-49

[11] Isto, str. 41-42

[12] Darko Nadić, Partije Zelenih u Evropi, Beograd, 2005. str. 12

[13] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001., str. 31-32

[14] Isto, str. 74

[15] Petra Kelly, Thinking Green!.Essays on Environmentalism, Feminism, and Nonviolence Parallax Press, Berkeley, 1994. str. 42-43

[16] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001.,str. 66

[17] Isto, str. 58-59

[18] Darko Nadić, Partije Zelenih u Evropi, Beograd,2005. str. 85

[19] Die Grünen, Das Bundesprogramm, Bonn, Die Grünen, 1980. str. 4

[20] Helmut Lippelt, The German Case: Die Grunen Short History – Basic Ideas, http://www.globalgreens.info/literature/maier/westerneurope.html, pristup, 30.10.2011.

[21] Petra Kelly,Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001.,str.159

[22] Paul Hockenos, Joschka Fischer and the Making of the Berlin Republic. An Alternative History of Postwar Germany, OxfordUniversity Press, Oxford, 2008. str. 159

[23] Petra Kelly, Nonviolence Speaks to Power, Center for Global Nonviolence Planning Project, Spark M. Matsunaga Institute for Peace, University of Hawai’i, Honolulu, 2001., str. 126

[24] Isto, str. 26

[25] Ruth A. Bevan, PetraKelly: The Other Green, New Political Science, Volume 23, Number 2, 2001. str. 184

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: