Marginalizacija i socijalna iskljucenost dece bez roditeljskog staranja

Monday, August 13th, 2012

Војин Видановић
МАРГИНАЛИЗАЦИЈА И СОЦИЈАЛНА ИСКЉУЧЕНОСТ ДЕЦЕ БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА
РЕЗИМЕ
У раду се анализирају различити аспекти маргинализације и социјалне искључености деце без родитељског старања у институционалној заштити. Истраживањем у 12 домова за децу без родитељског старања, на узорку од 123 професионалца, добијени су подаци, који указују на основне проблеме менталног здравља деце и младих, за време боравка у институцији и током припреме за независтан живот.
Указује се на потребу учења социјалних вештина применом метода групног рада као и организовањем едукативних, креаеативних и искуствених радионица. Тиме би се смањио базични страх младих од неизвесне будућности, као и неповерење према институцијама које су одговорне не само за социјално збрињавање већ и за развој и за очување менталног здравља деце и младих.
Кључне ре­чи: деца без родитељског старања, маргинализација, социјална искљученост, социјална интеграција, социјалне вештине, ментално здравље.
Маргинализација се дефинише као постојање несигурног друштвеног положаја група или појединаца што онемогућава задовољење њихових основних потреба или зауаузимање одговарајућих позиција у друштву. Према савременим истраживањима маргинализација се сматра важним показатељем демократичности друштва као и потенцијалних социјалних конфликата. Практични ефекти маргинализације огледају се у немогућности људи да остваре кључне друштвене вредности као што су: одговарајуће запослење, социјална сигурност, испољавање креаеативних способности а присутно је осујећење слободног приступа ресурсима друштва као и живот у релативној изолацији.
У такве групе спадају: физички или психички хендикепиране особе, ромска популација као и друге стигматизоване етничке или мањинске груСоцијална
мисао 1/2008
62
пе по другом основу, незапослени, популација старих и социјално угрожених особа, деца без родитељског старања као и избеглице и имигранти. Као резултат маргинализације јавља се социјална искљученост из друштвених процеса. Маргинализованим групама су недовољно доступни друштвени ресурси за стицање материјалних добара или социјалног положаја примереног њиховим потребама или аспирацијама. Зато су маргинализација и социјална искљученост не само стања већ и процеси повезани са општим социјалним и политичким развојем заједнице.
Из наведних разлога, посебно у циљу стварања услова за превенцију и очување менталног здравља, савремена оријентација у социјалном раду настоји да подстиче све оне процесе који утичу на смањење маргинализације и социјалне искључености што подразумева: подсти­ца­ње за­по­слено­сти и сма­ње­ње си­ро­ма­штва, обез­бе­ђе­ње при­ступа друштве­ним ре­сурси­ма свим осо­ба­ма без ез обз обз обз и­ра на њи­хо­ву ра­сну, верску или на­ци­о­налну усме­ре­ност или инва­ли­ди­те­т раз­ли­чи­тог сте­пе­на, обез­бе­ђе­ње одго­ва­рајућег си­сте­ма со­ци­јалне за­шти­те, ства­ра­ње једна­ких мо­гућно­сти за школо­ва­ње и друштве­ну про­ходност, одно­сно бо­љу со­ци­јалну инте­гра­ци­ју.
Деца без без родитељс родитељс родитељс ког старастарастарања
као ао маргинализована изована група група
Од наведених маргинализованих група, односно група којима је теже доступна а често и онемогућена социјална промоција у посебно тешком положају налазе се деца без родитељског старања, посебно она која су смештена у дечје домове (према подацима Министарства за социјалну политику у Србији је око 1 800 деце обубухваћено институционалном заштитом). Као што је познато, истраживања у развојној психологији показују да одсуство родитељског старања, посебно на млађем узрасту, доводи децу у стање високог ризика на егзистенцијалном, психо-физичком, социјалном и васпитно-образовном плану. Нормални развој детета захтева одређене услове да би се постигла емоционална зрелост и способност да се здраво реаеагује на унутрашње конфликте и спољашње недаће, које живот неминовно доноси.
Видети детаљније у: Југовић, А. (2007): Из­ван гра­ни­ца друштва: марги­на­ли­за­ци­ја, соци­јална искључе­ност и марги­налне групе, у: Социјална мисао бр. 53, јануар–март 2007, стр 31 –66, ИП Социјална мисао, Београд.
Маргинализација и социјална искљученост…
63
Са становишта менталне хигијене, многобројне студије недвосмислено указују да ће дете бити емоционално оштећено и карактерно измењено ако буде лишено таквих односа и то утолико више уколико је одвајање од родитеља било на млађем узрасту и уколико је трајало дуже. У својој чувеној студији Ма­те­ринска бри­га и душевно здра­вље, Џон Болби даје изванредан прилог изузучавању ове проблематике. Његове претпоставке нису производ само искусног посматрача, већ су доказане низом истраживања, која динамично прате развој испитане деце и последице лишавања материнске бриге. Каснија истраживања која су била инспирисана налазима Бололбија, показала су исправност његових претпоставки и то не само када су у питању деца која су од рођења била лишена родитељске бриге, већ се то односи и на децу која су на каснијем узрасту остала без заштите или су, због болести, била дуже хоспитализована. Штетне последице дужег боравка деце у установи, без мајчине неге и без присног индивидуалног контакта, многи сврставају у специфични поремећај са карактеристичним симптомима под називом хо­спи­та­ли­за м.”
Анализом досадашњих истраживања која се баве институционалном заштитом деце може се уочити да се најчешће обраћа пажња на организационе проблеме (величина установе, обезбеђење основних животних услова) као и на проблеме остваривања васпитног програма (хомогене или хетерогене групе, садржај програма) као и на питање у којој мери овај облик заштите одговара различитим узрастима деце. Међутим, мањи број истраживања указује на психо-социјалне проблеме деце у установама социјалне заштите. Једно од таквих истраживања реаеализовали су 2002. Институт за психологију и Save The Children UK и објавили у књизи Де­ца без ез ро­ди­тељског ста­ра­ња.
У оквиру свог магистарског рада 2006. г. организовао сам посебно истраживање са основним циљем да се сагледају могућности социјалне интеграције институционализоване деце без родитељског старања, са становишта запослених професионалаца у овим институцијама. Истраживање је спроведено на узорку од 123 професионалаца у 12 домова за децу без родитељског старања у Србији. Стручњаци наводе да су најчешћи развојни проблеми деце до 14 година старости следећи:
Болби, Џ. (1973): Ма­те­ринска бри­га за де­те и душевно здра­вље, Издавачки завод, Титоград.
Публиковано у монографији � � � Видановић В. (2007): Со­ци­јална инте­гра­ци­ја де­це без ез роди­тељског ста­ра­ња, Задужбина Андрејевић.
1 64 Социјална мисао /2008
незаинтересованост за школу (21,95%);
агресивност према другој деци (13 ,82%);
непоштовање кућног реда (13 %);
неуеуспех у школи (13 %);
недостатак социјалних вештина (13 %);
депресивност (13 %);
Поред наведених у значајнијем степену се испољава и:
агресивност према инвентару;
склоност крађи;
усамљеност;
тешкоће комуникације са особљем;
психосоматске тешкоће;
бежање из дома.
Када су у питању деца изнад 14 година, за коју је потребно правити адекватан план отпуста и припреме за отпочињање самосталног живота, структура развојних проблема је значајно другачија.
Веома је индикативно да испитаници у великом проценту (72,1%) наводе присуство страха од будућности и страха од социјал­не средине. То указује на штетне последице дуготрајног боравка у институцији, уз недовољне контакте на релацији дом-заједница. Мада дом није изразито затворена средина, извесно је да дуготрајан боравак изазива одређену врсту изолације која доприноси страху од средине (ко­ја се, уз по­сто­ја­ње других не­га­тивних одли­ка, че­сто у ли­те­ра­тури по­ми­ње као „домомски синдром”) и која, уз постојање лоших искустава (нпр. стигматизација, испољавање предрасуда и сл.) доводи до израженог страха од очекиваног отпочињања самосталности што резултитра у свесним и несвесним отпорима окончању заштите. Овај страх је у корелацији са израженим проблемом недостатка разузумевања социјал­не заједнице, који може даље водити и до неповерења у себе и своје способности (израженим у 38%), односно ниског самопоуоуздања, када су способности за отпочињање самосталног живота у питању.
Поред наведеног, изражен је неадекватан контакт са центром за социјал­ни рад. Овај проблем је везан за рад саме стручне службе и преоптерећеност социјалних радника, али и за дететову перцепцију будућности. Контакт дома и центра је веома битан за оспособљавање деце за што успешнији повратак у средину у којој су живели и њихово што безболније прихватање, посебно када се у обзир узму ингеренције које центар за социјални рад има над штићеником.
––––––
––––––
Маргинализација и социјална искљученост… 65
Сва четири изражена проблема – страх од будућности, страх од средине, неадекватан контакт са ЦСР и неповерење према себи су најкомпликованије психосоцијалне тешкоће и баријере које битно утичу на процес социјалне интеграције. Из тих разлога, веома је важно за стручњаке свих профила да своју методологију прилагоде суштинским потребама младих, чиме ће их постепено оспособљавати да могу самостално живети и након отпуштања из институција.
Социјална интеграција интеграција деце без без
родитељс родитељс родитељс ког старастарастарања
Као што је већ наведено, најва­жни­ји циљ со­ци­јалне инте­гра­ци­је је по­кушај ства­ра­ња мо­гућно­сти укључи­ва­ња де­це без ез ро­ди­тељског ста­рања у жи­вот со­ци­јалне за­једни­це. У теорији се наводе процеси и методе помоћу којих је то остварљиво. � � � � � То су:
Подстицање сигурне везаности („атачачмента”) и смањивање насиља у породици или другој животној средини;
Подудучавање когнитивним и социјалним вештинама (ефикасне стратегије решавања проблема, неаеагресивно реаеаговање на провокације);
Побољшање окружења (дом, школа, суседство) како би се подржало социјално прилагођено понашање;
Подучавање вештинама суоуочавања са стресом;
Унапређивање личних капацитета и оснаживање;
Едукација и развијање социјалних вештина.
Будући да је социјална интеграција сложен и динамичан процес њене детерминанте је немогуће строго поделити на оне које увек делују интегративно и на оне које делују дезинтегративно, односно ометају или успоравају процес интеграције. Посебно значајно место у укупном процесу социјалне интеграције зауаузимају циљеви који се стављају пред појединца или груп у. Уколиолико су циљеви који су постављени пред појединца и груп у слич­ни, они могу бити подстицајни фактор интеграције.
Зато је за успешну циљану интеграцију неоп­ходан садржајнији, квалиалитетнији и одговорнији професионал­ни рад који у обзир мора узети следеће васпитне циљеве:
Кузмановић Б. и сарадници (2002): Де­ца без ез ро­ди­тељског ста­ра­ња, Институт за психологију и Save The Children UK, Београд.



–––
1 66 Социјална мисао /2008
Однос особе према систему вредности;
Однос особе према друштву у целини�;
Однос особе према другом човеку;
Однос особе према самом себи;
Однос � � � � � � � � � особееееееепрема природи у целини;
Однос � � � � � � � � � � � � особеееееееееепрема свету културе�.
Интеграција као процес превазилази појединца као клијента социјалних услуга. Она се односи и на интеграцију читавих друштвених група, које су биле изложене репресији или су дуготрајно изоловане од активног учешћа у животу заједница. Такав пример могу бити и деца без родитељског старања.
Учење животних вештина применом
метода метода метода групног групног рада рада
Последњих деценија међу стручњацима који се баве проблемима деце без родитељског старања врло је распрострањен приступ који се може подвести под заједнички назив – уче­ње жи­вотних ве­шти­на. Сматра се да је учење животних вештина најбољи пут ка оснаживању и социјалној интеграцији деце и младих.
Животне вештине се односе на перцепцију (како се опажа), интерпретацију (како се тумачи) и реакцију (како се реаеагује) на све апсекте свакодневног живота.
Различити програми ове врсте показали су да се ове вештине могу вежбањем науаучити/усавршити, као и многе друге вештине, посебно оне у области социјалног функционисања. Према досадашњим истраживањима, добре програме психосоцијалне подршке карактерише прилагођеност потребама групе којој је програм намењен и усмереност ка циљевима који се желе постићи. Наравно, процес „учења” или боље речено овладавања вештинама није ни брз ни лак. Многи пројекти психосоцијалне подршке управо због немогућности да остваре континуитет и временско трајање не постижу свој максимум и остављају у заблуди да је њихов утицај ефемеран. Међутим, тај утицај никада није занемарљив али као и код других подучавања, потребан је период „учвршћивања” стечених вештина. То је период примене науаученог који је некад немогуће уочити јер је „скривен” у некој мисли или тренутном осећању. Код свих примењењих метода групни рад је најбоље прихваћен од младих у институцијама.
––––––
Маргинализација и социјална искљученост… 67
Према добијеним подацима у истраживању, групни рад најбоље резултате даје коришћењем следећих облика: груп е за решавање једноставних животних проблема, груп е за смањење напеапетости и узнемирености, груп е за превазилажење отуђености и развој прип адности, груп е за рекреацију, груп е за социјалиализацију, груп е за социјал­ну акцију. Садржаји обубухваћени овим облицима рада доприносе активној партиципацији деце у решавању њихових свакодневних животних проблема.
Применом метода групног рада у стицању појединих социјалних вештина постижу се значајни успеси и то код следећих вештина: самоп редстваљање, слушање, извињавање, захваљивање и препознавање и исказивања емоција.
Истраживањем је добијен податак да се позитивни ефекти групног рада постижу у највећем проценту код деце која имају страх од социјалне средине. Нарочито су за то погодне радионице као што су:
Едукативне радионице које за циљ имају стицање конкретног знања или вештина, подстицање когнитивне активности као што су мишљење, учење, памћење, планирање. � � � � У ове радионице спадају и оне које подстичу афективне активности, као што је стицање увида у сопствене и туђе емоције, контрола над изражавањем емоција јер је и то врста сазнања о себи и другима. Иако није у потпуности тачно, ипак се за едукативне радионице може рећи да су у сфери конвергентног, јер постоји нешто што је више прихватљиво или више тачно. Примери из праксе могу бити радионице везане за личну хигијену, превенцију болести зависности или сексуално образовање. Добро припремљеним и активним радионицама старија деца се могу мотивисати да брзо и лако усвајају наизглед компликовано и озбиљно градиво које може бити од велике користи за самосталан живот.
К
реативне радионице имају за циљ подстицај и развој дивергентног изражавања у најширем смислу речи. Радионица се сматра успешнијом када подстиче код учесника што више различитих продуката, било да су у питању идеје или конкретни производи као што су цртежи, песме и сл. � � � � � Креаеатовне радионице подстичу веру у сопствене потенцијале, али могу бити и форма радне терапије и водити вредним и употребљивим креаеацијама.
Искуствене радионице почивају на личном искуству и користе се само за теме које су учесницима блиске, животне. Посебно се користе за теме које побуђују јак емоционални набој. Могу дати одличне резултате али захтевају вештину вођења више него



1 68 Социјална мисао /2008
други типови радионица. Као помоћ у таквим ситуауацијама, када се очекује јак излив емоција, могу се користи и тзв. „драмске радионице” које се реаеализују у „као да” ситуауацији где учесници добијају улоге које их „штите” да лакше изразе своје ставове и осећања и да лакше осете туђе емоције, укључујући и замену улога. Могу имати и терапеутски (психодрамски) смисао али и помоћи отклањању страха од очекиваних ситуауација, које се могу провежбати.
На старијем узрасту групни рад такође даје задовољавајуће резултате, посебно учењем социјалних вештина неопходних за живот у заједници. Посебно су важне вештине: реакције на фрустрацију, решавање животних проблема, емпатије, могућности контакта са социјал­ном средином и сл. Поред примене групног рада, јављају се значајне иницијативе за коришћење специфичних помоћних облика социјалне интеграције кроз додатну институционалну или постинституционалну подршку, нпр. – програма укључивања младих у живот заједнице током боравка у институцијама, постојање „кућа на пол пол а пута”, ал­тернативних (прелазних) стамбених заједница или учења коз програме менторске подршке одраслих (поп ут „старијег брата – старије сестре”), клубова бивших штићеника, сусрета младих који су напуапустил и заштиту и пројеката за самостал ал ан живот младих.
Наведено показује да је основни услов за смањење маргинализације и социјалне искључености деце без родитељског старања учење оних животних вештина које ће деци помоћи да се постепено укључују у живот локал­не заједнице кроз систематизован програм рада, а уз могућу додатну институционал­ну и постинституционал­ну подршку. То даје шансу деци и младима да, у складу са својим способностима и стручном оспособљеношћу, посебно предузимају одговорност за сопствени живот, односно пронађу сопствено продуктивно место у животу локалне заједнице.
Такође, реформа система социјалне заштите предвиђа дугорочну активност постепене деинституционализације. То практично значи да се подстичу други облици заштите деце без родитељског старања (пре свега хранитељство и мали породични домови) који ће постепено заменити велике институције и тиме смањити утицај тзв. „домског синдрома”. То ће допринети смањену њихове маргинализације, стигматизације и социјалне искључености.
Маргинализација и социјална искљученост… 69
Литература Литература Литература Литература
Adams R., Domineli L., Payne M., ed. (2002): Social Work – Themes, Issues and Critical Debates, 2nd ed., Palgrave, Hampshire.
Adams R. (2003): Social work and empowerment, 3rd ed., Palgrave Macmilillan.
Ајдуковић М. (1997): Групни при­ступ у пси­хо­со­ци­јалном ра­ду, Друштво за психолошку помоћ, Загреб.
Бенсон� � � , Ј� . (1987): W� � � � � � � � orking� gggggggmoreeeeeecreativl� y w� ith� hhgroups�. London� � : Routledge.
Болби, Џ. (1973): Ма­те­ринска бри­га за де­те и душевно здра­вље, Издавачки завод, Титоград.
Бркић, М. (2002): Те­о­ријско- ме­то­до­ло­шке осно­ве со­ци­јалног ра­да у за­једни­ци, докторска дисертација, Београд.
Југовић, А. (2007): Из­ван гра­ни­ца друштва: марги­на­ли­за­ци­ја, со­ци­јална искључе­ност и марги­налне групе, у: Социјална мисао бр. 53, јануар – март 2007, стр. 31 –66, Социјална мисао, Београд.
К� � � � � � олар Д., Видановић, И. (2005): Ментална хи­ги­је­на, ауторско издање, Београд.
Кузмановић Б. и група аутора (1990): Осно­ве про­гра­ма васпитног ра­да у до­мо­ви­ма за де­цу без ез ро­ди­тељског ста­ра­ња, Про­светни са­вез ез Србије, Београд.
Кузмановић Б. и сарадници (2002): Де­ца без ез ро­ди­тељског ста­ра­ња, Институт за психологију и Save The Children UK, Београд.
Петровић Д., Седмак Т., Ћорић, Б. (2005): Ме­то­де групног со­ци­јалног рада, ауторско из­да­ње, Београд.
Видановић В. (2007): Со­ци­јална инте­гра­ци­ја де­це без ез ро­ди­тељског ста­рања, Задужбина Андрејевић.
1 70 Социјална мисао /2008
MARGINA­LIZA­TION AND SOC IAL EX­COMMU­NIC A­TION
OF CHILDREN WITHOU T PA­RENTAL CA­RE
By VoVojin Vi Vi danović
Abstract
This article analyses various aspects of marginalization and social excommunication of institutionalized children without parental care. Outcome of research conducted in 12 institutions for children without parental care, which sampled 123 professionals, are data indicating the basic problems of mental health of children and youth, during the institutionalized treatment, and during preparation for independent living.
Research indicated the need of learning the social skills using the methods of group social work and by organizing educational, creative and experiencing workshops. This would reduce the basic fear of children and youth of unpredictable future, as well as thei r distrust of institutions which are responsible not only for social care, but also for thei r development and maintaiaining mental health.
Key words: children without parental care, marginalization, social excommunication, social skills, mental health.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: