„Bogati i siromašni – kratka istorija globalne nejednakosti“


Izvor

Mr Vojin Vidanović
„BOGATI I SIROMAŠNI – KRATKA ISTORIJA
GLOBALNE NEJEDNAKOSTI“


(Prikaz knjige : Branko Milanovic The Haves and Have Nots. A Brief and Idiosyncratic history of global inequality, Basic Books, New York, 2011)
Kao što je naučnoj javnosti poznato, prof. dr Branko Milanović je jedan od najistaknutijih istraživača Svetske banke za proučavanje globalne nejednakosti, o čemu je objavio knjige prevedene na više jezika (uključujući i kineski). Poslednjih godina dr Milanović je profesor po pozivu na univerzitetima Džon Hopkins, Merilend, Ol Souls, Oksford i Karlos III u Madridu. Njegovo poslednje delo, Bogati i siromašni – sažeto istraživanje istorije globalne nejednakosti, predstavlja savremeni presek globalnih, nacionalnih i regionalnih aspekata nejednakosti. Knjiga je nastavak napora autora da društvene nejednakosti i siromaštvo analizira, ne samo kroz prizmu nejednake distribucije prihoda, već da ukaže da je neophodno društvene nejednakosti povezati sa unutardruštvenim pitanjima stabilnosti, razvoja, društvene pravde, represije i ljudskih prava, ali i sa fenomenima globalizacije i međunarodnih migracija.
Iako prevashodno ekonomista, autor govori o socijalnim posledicama nejednakosti kroz prizmu istorijske perspektive trajanja u vremenu, geografske distribucije i geopolitike, što čini njegov stil jedinstvenim i prepoznatljivim. Stav autora je da nejednakosti nisu samo rezultat tržišta, kako se često sagledava u neoliberalnoj teoriji i praksi, već i društvenih i političkih podela moći i da je stoga moguće uticati na njih, ali i pratiti njihov razvoj u istorijskom kontekstu.
Knjiga je organizovana u tri velike celine – „Nejednakost među pojedincima unutar nacije“, „Nejednake nacije – nejednakost između zemalja sveta“ i „Nejednak svet – nejednakost među građanima sveta“, koje se pojedinačno sastoje od jednog uvodnog tematskog eseja i više primera. Iza svakog od pojedinačnih poglavlja knjige stoji dugogodišnji značajan i veliki istraživački rad. Pored ličnog naučnog doprinosa temama, autor objašnjava i ključne teorije ekonomije koje stoje iza razmatranja koncepta nejednakosti – Paretovog gvo-zdenog zakona distribucije, razvoja Gini indikatora i Kuznjecove U krive razvoja. Autor raspravlja o upotrebljivosti ovih teorija i indikatora u savremenim
okvirima, posebno teorija da su nejednakosti prateća pojava razvoja. Svakako je značajno autorovo opažanje da je opstajanje ovako visoke nejednakosti, uprkos međunarodnoj liberalizaciji kapitala, u suprotnosti s predviđanjima neoliberalnih modela.
U prvom delu autor se bavi najčešće poznatom formom nejednakosti – nejednakostima unutar nacije, uslovljenom njenim razvojem, istorijom, socijalnom mobilnošću stanovništva. Ovo je istovremeno tip nejednakosti „koji nas se najviše tiče“ – kao uporednih članova iste zajednice.
U primerima ilustrovanim tzv. „vinjetama“ autor stavlja određene fiktivne i stvarne događaje u kontekst tada aktuelnih društvenih događaja, omogućavajući time uvid u jasnu istorijsku dimenziju nejednakosti.
Međutim, autor se ne zaustavlja samo na merenju nejednakosti prihoda između stanovnika odnosno klasa, već posebnu pažnju posvećuje regionalnim varijacijama nejednakosti unutar jednog društva kao mogućim uzrocima nestabilnosti, čime se ističe važnost ujednačenog razvoja kao faktora kohezije i stabilnosti. Izuzetno zanimljivim se pokazalo kvantifikovano i argumentovano razmatranje koliko su socijalistička društva doprinela smanjenju unutarnacionalne nejednakosti u odnosu na savremena kapitalistička društva, odnosno koliki je uticaj vrste ekonomskog sistema na porast odnosno opadanje nejednakosti. U smislu društvene kritike socijalizma postavlja se pitanje nejednakosti nove klase sa njenim nematerijalnim privilegijama i luksuznim životom koji je odudarao od proklamovane ideologije – što može biti lekcija iz luksuza i savremenim liderima i eliti.
Država kroz redistribuciju raspolaže instrumentom preraspodele bogatstva kojom treba da spreči da nejednakost u platama postane suviše velika. Jedan deo bogatstva najbogatijih domaćinstava prenosi na najsiromašnija, preko poreza na dohodak ili poreza na dodatnu vrednost, koji omogućavaju da se finansiraju dečiji dodaci i druga socijalna davanja i naknade države. Otud posebno treba istaći analizu dobitnika fiskalne redistribucije – značajnu u vremenu u kome se pod pritiscima globalizacije redistributivna uloga države smanjuje. Siromašni su svakako dobitnici od direktnih dobro ciljanih transfera kojima se povećava njihov prihod, i koji su potrebni u svakom društvu, ali nema ni gubitnika. Naizgled pogođena redistribucijom kao glavni izvor poreskih prihoda, srednja klasa je dobitnik od ulaganja u obrazovanje i zdravstvo koje omogućava socijalni razvoj, sigurnost i socijalnu mobilnost. Socijalno korisna redistribucija je izraz ideologija, vrednosti i principa svakog društva, i predstavlja njegovu supstancu koju ne bi trebalo umanjiti zarad isključivo ekonomskog razvoja, kako teoretičari globalizacije to često predstavljaju.
Za istraživače nejednakosti i studente ekonomskih nauka, izuzetno kvalitetnu ilustraciju predstavlja opis lika i dela „dva
studenta nejednakosti Alfreda Pareta i Simona Kuznjeca, sa čijim teoretskim i praktičnim dostignućima autor diskutuje kroz čitavu knjigu.
U drugom delu Nejednake nacije autor se bavi pitanjima koja su doprinela usložnjavanju merenja nejednakosti među nacijama – industrijskom revolucijom i globalizacijom, porastom broja nacija posle dekolonizacije i pada Berlinskog zida, ali i uporedivosti novčanih i paritetnih cena. Svakako, porast prihoda velikog broja ljudi unutar Kine i Indije ima značajan efekat na smanjenje siromašnih i blagostanje u ovim zemljama, kao i na globalno smanjenje nejednakosti.
Autor kritički razmatra globalizaciju i ideju da će najveći dobitnik od globalne ekonomije i transfera znanja biti upravo siromašne nacije. Kao idejnu protivtežu navodi Lukasov paradoks – tendenciju da se kapital vraća u zemlje porekla ili isključivo višoj dohodovnoj klasi. Ovakvo suprotno kretanje od proklamovanog uslovljeno je usporenim transferom znanja ka siromašnim zemljama usled visokih cena njenog uvođenja, potrebama specijalizovane ekspertize i radne snage iz razvijenih zemalja, čime se dobija uvećani povraćaj kapitala. Kada je i transfer tehnologija i znanja uspešan, ostaje činjenica da raspolaganje potrošačkim dobrima poput mobilne telefonije i interneta ne čini automatski siromašnu osobu bogatom ukoliko njegovo društvo ne napreduje u smislu ekonomskog i socijalnog razvoja.
Za savremeni pogled na svet, esencijalni deo predstavlja tumačenje klasnih razlika i nejednakosti iz ugla marksizma. Insistiranje na klasnim razlikama i klasnoj borbi svakako je bilo aktuelno u vreme kada je „Kapital“ pisan, međutim, danas su međunarodne „lokacione“ razlike u nejednakosti u porastu znatno više od klasnih razlika unutar jednog društva. Primenjujući pomenutu metodologiju podele populacija zemalja na „petoprocentne ventile“, autor izračunava da su najsiromašniji Amerikanci bogatiji od 2/3 svetske populacije, a najbogatiji stanovnici zemalja u razvoju su uporedivi tek sa najsiromašnijim Amerikancima. Dakle, danas je srećna osoba koja radi u relativno bogatom društvu bez obzira na klasnu pripadnost.
U pogledu nejednakosti i eksploatacije radne snage, zemlje u razvoju postaju „novi proletarijat“ umesto marksističke radničke klase. Međutim, izgleda da ni međusobna solidarnost ovih zemalja (Azije, Afrike i Latinske Amerike) nije moguća usled rastućih razlika među njima, posebno u odnosu na vodeće članice – pre svega Indiju i Kinu. Lokaciona premija je tolika da 60% mogućih prihoda postaje fiksirano za mesto rođenja. Pored mesta rođenja, klasa roditelja i socijalna mobilnost unutar društva sa po 20% utiču na mogućnosti prohoda, tako da samo 20% ostaje na raspolaganju radu i ličnom uspehu. Ovakva konstelacija mogućnosti za napredak nivoa prihoda stvara potrebu da zemlja i pojedinac ubrzano napreduju, ili da se emigrira, čime se izvor sve masovnijih ilegalnih emigracija locira upravo u nejednakostima u globalnim razmerama.
Međusobno postojanje ova dva podeljena sveta – globalno bogatih i globalno siromašnih, dovelo je do pojave socijalno neodrživih migracija, čijem razumevanju autor posvećuje posebnu pažnju u knjizi Dva lica globalizacije (Arhipelag, Beograd, 2007). U tom kontekstu izdvojio je postojanje „vrućih tačaka“ migracija na planeti, lokacija na kojima je najveća razlika u dohocima između nacija i time predstavljaju tačke enormnih migracionih pritisaka. Pre svega se to odnosi na granice SAD i Meksika, Maroka i Španije, Turske i Bliskog istoka, Libije i Italije. Za prevashodan motiv emigracije mladih navodi se besperspektivnost siromašnih društava, ali se opisuje i brutalan način na koji EU brani „Mediteranski zid“ – širok pojas Sredozemnog mora uz pomoć službe „FRONTEX“. Ovde se, više nego u bilo kom drugom primeru datom u knjizi, vidi podeljenost na „globalizovan svet slobodan za protok robe“ i nemogućnost kretanja ljudi, i ističe se zebnja da će u svetu, sa rastućim nejednakostima, broj emigranata sa teškim iskustvima, koja neretko završavaju i smrću, nastaviti da raste.
Autor u poslednjem delu svoje knjige, Nejednaki svet, navodi da sa globalizacijom distribucija dohotka prevazilazi nacionalno pitanje, u okviru opšte interakcije nacija. Ova posebna oblast interesovanja autora detaljno je obrazložena u knjizi „Odvojeni svetovi – merenje međunarodne i globalne nejednakosti“ (UNDP, 2006), koja je na suptilan i kvalitetan način iskorišćena kao istraživačka podloga za ovu knjigu.
Rezultat obimne analize podataka za period 1988. do 2005. pokazuje visok stepen globalne nejednakosti, koja je u porastu i skoro je duplo veća od nacionalnih. Na globalnom nivou odnos u količini svetskih prihoda koje poseduje 10% planetarno najbogatijih i 10% planetarno najsiromašnijih je 1:80. Na nivou 5% najbogatijih i najsiromašnijih razlika je još izraženija i ide do 1:200. Jaz između polarizovano razvijenih i nerazvijenih zemalja ubrzano je produbljen. U smislu projekcije budućeg trenda nejednakosti, prema shvatanju autora, moguće je da je najgore prošlo, zahvaljujuću rastu najmnogoljudnijih nacija – Indije i Kine, te je moguća promena ovog trenda u stagnirajući ili blago opadajući. Pojedini autori smatraju da je merenje globalne nejednakosti nerazumno – jer nema adresanta globalne vlade. Iako nema socijalne obaveze vlasti, globalna nejednakost vodi socijalno neodrživim emigracijama a lokalna političkoj nestabilnosti.
Svakako jedan od značajnijih sumarnih zaključaka koje čitalac može dobiti iz ove knjige jeste da je lokalno siromaštvo sve više odraz globalnih nejednakosti a ovako visoka nejednakost vodi do globalne nestabilnosti – kako pokazuju primeri emigracija, globalnih infektivnih bolesti, piratstva u Somaliji. Autor ističe da je kosmopolitska obaveza jednaka prema lokalnoj i globalnoj nejednakosti, odnosno da su potrebne mere kojima će se umanjiti globalno uzrokovano siromaštvo i nejednakost, koliko je važno i umanjenje nacionalnih razlika. Stvarna antimigraciona borba podrazumeva poboljšanje životnih uslova u zemljama porekla – odnosno smanjenje razlika između nacija i jačanje globalne srednje klase, koja je tek u razvoju.
Dilema globalizacije je kako umanjiti velike razlike u prihodima između nacija u svetu koji se součava sa sve ograničenom socijalnom mobilnošću usled zasićenosti nacionalnih tržišta rada i ekonomske krize, i sa ideološkom krizom nepostojanja jasne razvojne ideje za manje razvijene zemlje, nedostatkom jasnog „recepta uspeha“. Ključni izazovi zato jesu upravo u pronalaženju načina da se Afrika i Latinska Amerika razviju, a Kina na kvalitetan način uključi kao primer razvoja, bez ostrašćenih ideologija i konfrontacija.
Trebalo bi da se kapital industrijski razvijenih država investira u države u razvoju, čime bi industrijalizacija u tim državama dovela do povećanja dohotka. Neoliberalni model predviđa više prepreka takvom htenju da se postigne zajednički cilj. Tržišta kapitala su nesavršena – banke i investitori daju novac na zajam samo pod uslovom da je on rentabilan i bez velikog rizika, što je danas sve manje izvesno. Investiranje u države u razvoju postalo je rizično zbog političkih događaja, klimatskih katastrofa ili zbog nedostatka iskustva u upravljanju investicionim projektima u tim državama.
Značajna je i analiza razvoja društva, u smislu naglaska da sa većim stepenom razvoja društva ulaganje u ljudski kapital kroz obrazovanje i redistribuciju dobija dodatno na značaju, jer smanjuje nejednakosti. U smislu poimanja odnosa nejednakosti i razvoja ističe se postojanje dobre i loše nejednakosti – odnosa zahtevane redistribucije sredstava i uticaja transfera na ekonomsku efikasnost, nejednakost i ekonomski razvoj. Male nejednakosti svakako mogu biti i podsticajne u uslovima socijalne mobilnosti i konkurencije. U tom smislu, autor u knjizi razmatra vrednosni koncept „ekonomske pravde“, u kome se i manja ekonomska dobit, koja je pravednije distribuirana, u društvu smatra poželjnom nad isuviše nejednako distribuiranom dobiti. U tom smislu je stanovništvo voljnije da prihvati siromašnije ali i egalitarnije društvo, od izrazito socijalno nepravednog.
Svakako posebno mesto zauzima analiza tekuće globalne ekonomske krize, odnosno njenih uzroka u SAD, koje autor pre svega vidi u dugogodišnjoj stagnaciji srednje klase. Politički nepoželjnu stagnaciju srednje klase kao promotera „Američkog sna“ političari su pokušali da reše jeftinim kreditima kojima se zadržavao prividno visok nivo potrošnje. Dug američkih domaćinstava se konstantno uvećavao sa 48% BDP-a ranih 80-ih godina 20. veka na gotovo sto procenata u vreme izbijanja krize 2008, odnosno duplirao se u relativno kratkom periodu. Ujednačeniji i stabilniji razvoj u prethodnim dekadama ne bi zahtevao mere kojima se danas održava socijalni i politički aranžman i izvesno bi poštedeo svet krize.
U ovom pristupačno napisanom ali naučno zasnovanom i elaboriranom delu, autor uspeva da pokaže da je nejednakost istorijska kategorija povezana sa razvojem društva, čime je učinio značajan iskorak u isticanju važnosti globalne nejednakosti. Iako je istorijsko-ekonometrijska perspektiva pokazala da je nejednakost manja nego npr. u vreme velikih carstava starog i srednjeg veka, svakako je zabrinjavajući dokazani visoki trend globalnih i nacionalnih nejednakosti, koje su u porastu posle Drugog svetskog rata.
Treba razumeti opravdanost autorovog zahteva za jasniju i usmereniju borbu protiv globalne nejednakosti i zahvaliti na detaljnoj i jasnoj predstavi različitih ekonomskih i socijalnih aspekata savremenog sveta, kao i istorijske perspektive njihovih uzroka. U korišćenom jeziku i dijalogu sa različitim ekonomskim autorima, filozofima i sociolozima, vidi se bogato obrazovanje, kosmopolitski, naučno-istraživački duh i istorijsko obrazovanje, često neophodno da bi se razumela višedimenzionalnost savremenog, naizgled unipolarnog sveta.
Ovakav savremeni pristup autora svakako je rezultat njegovog bogatog istraživačkog, a u novije vreme i predavačkog iskustva. Bogatstvu literarnog stila i izraza doprinela je manje poznata činjenica da gospodin Branko Milanović, od sredine 80-ih godina 20. veka, u mnogim domaćim i stranim časopisima komentariše društvena i politička zbivanja na Balkanu i svetu.
Lični momenat sadržan je u kratkom izlaganju duge istorije nejednakosti, uz objašnjenje zašto su studije nejednakosti često bile nepopularne, odnosno retke u naučnim krugovima sve do poslednjih decenija. U bogatim društvima ovakve studije nisu popularne jer postavljaju pitanja prikladnosti i legitimnosti prihoda. Prve studije Svetske banke na ovu temu nosile su eufemistički naziv „studija jednakosti“. U socijalizmu je bavljenje ovom temom takođe bilo neprikladno, jer bi prikazalo postojanje klasnih i međuljudskih razlika.
U tom smislu, i danas vlada kontrast između primetne brige za borbu protiv siromaštva i stvarnog rešenja problema izraženih nejednakosti. Ova ponekad samo deklarativna borba za smanjenje siromaštva i nejednakosti najčešće ostavlja raspodelu dohotka i strukture moći netaknutim i time samo privremeno određeni broj stanovnika pomera dalje od siromaštva, ostavljajući društveni prostor u kome se produkcija siromašnih nastavlja. Treba posebno istaći autorovu hrabrost da se drži ove, u modernim okvirima, sve značajnije teme. Kako je knjiga u ovom trenutku raspoloživa samo na engleskom jeziku, od posebnog značaja je da je jedan renomirani domaći izdavač preuzeo na sebe obiman posao prevoda i objavljivanja ovog dela u Srbiji, čime će ono postati dostupno domaćoj javnosti i zauzeti značajno mesto kao dopunska ili uvodna literatura i predmet akademske rasprave.

%d bloggers like this: